Будимо се у пет ујутру, скидамо траку коју смо залијепили преко уста која је била ту како би ''оптимизовала'' дисање током сна, урањамо у ледену воду - непријатно је, али је неко на мрежама рекао да ће то појачати концентрацију. Када завршимо, пуштамо подкаст на тему ''како да сутрашњу јутарњу рутину учинимо још јачом'', јер што је суровија, то је, наводно, моћнија. Ипак, ова захтјевна дисциплина прије као да тражи потврду других, него што побољшава наш живот. Гдје смо се изгубили у цијелој причи?
Ако нас случајно повуче алгоритам, лако можемо да видимо снимке како људи напорно вјежбају, пију здраве напитке од целера, не једу шећер, здраво се хране, трче, носе свој смути и исјецкано воће на посао. Многи сматрају да ово превазилази здрав начин живота и полако даје увид да је та строга самодисциплина постала нови начин хвалисања.
Примјећујемо да импулс да се потрудимо, ангажујемо снагу воље и надамо се да нас то чини бољим људима прожима све, од наших јутарњих рутина, преко наших профила на друштвеним мрежама, до наших планова за викенд. Када је самодисциплина постала то - врхунско хвалисање?
У данашње вријеме, као да би сви требало да се бавимо неким обликом самоусавршавања, што напорније - то боље. Када погледамо начин на који сада вјежбамо, промјена је посебно очигледна. Вратимо ли се отприлике деценију уназад, у свијету фитнеса владали су необични трендови – што екстравагантније, то привлачније. Нове вјежбе често су укључивале скакање са свијетлећим реквизитима, мини трамболинама или плесне рутине уз ретро хитове. Сада је, међутим, нагласак на методама које захтјевају досљедност, прецизност и фокус. Чињеница да ће нам наводно дати витак тип тијела који је, на боље или на горе, постао симбол дисциплине, је очигледно још један плус за оне који се труде да се самоусавршавају.
''Опсједнутост самодисциплином и самооптимизацијом одражава дубљу друштвену промјену у којој је самоусавршавање постало перформативно, претворено у робу, и на крају, представљено као нека врста моралне надмоћи'', сматрају антрополози, а пише Индипендент.
На ТикТоку и Инстаграму свакодневице особа гдје приказују сложене јутарње рутине постали су симболи статуса. Они поручују свијету да су особа која има контролу, која је високофункционална и, што је кључно, која то заслужује, појашњавају стручњаци.
Труд који улажемо у то да постанемо бољи, а дефиниција тог ''бољег'' је, наравно, веома субјективна и често се поистовећује са тим да будемо богатији или привлачнији, постаје симбол наше вриједности. Чињеница је да су овакве потребе да се човјек унаприједи, постојале су одувијек, али данас у савременом друштву, фокус на самодисциплину се често односи на друштвено признање и допамин који долази од одобравања других - нарочито путем мрежа.
Стручњаци истичу да је тежња ка самоусавршавању некада била синоним за ''духовне или заједничке циљеве'', а данас је фокус ''пребачен на лична достигнућа која се могу пратити, мјерити и објавити''. Ова логика, објашњавају, подстиче хипериндивидуализам и навику да стално пратимо и мјеримо сваки аспект свог живота. Када такав приступ пређе у крајност, може нарушити наше односе с другима.
Савршена верзија себе и цијена
Наравно, нема апсолутно ништа лоше у томе да имамо циљеве, пратимо рутину или чак и да се препустимо по некој епизоди мотивационог подкаста. Важно је да се осјећамо као да радимо на нечему што животу даје облик, структуру и смисао; то понекад може захтјевати да рано подесимо аларм или одустанемо од неколико ноћних излазака. Међутим, ризик је да, улажући сву своју енергију у, савршену верзију себе, можемо на крају не само да се исцрпимо, већ и да се отуђимо од људи око себе, преноси РТ Балкан.
