Глумица Љиљана Крстић 1995. године добила је велико признање “Добричин прстен”, а упркос томе многи је данас не памте.
Преминула је 12. априла 2001. године и оставила је велики траг на позоришним даскама.
Осим што је била првакиња београдске позоришне сцене, претежно играјући у “Атељеу 212”, гледали смо је и као Јоку у “Ђекни”, свекрву у “Петријином вијенцу”, старицу у “Спаситељу” са Денисом Квејдом и другима.
Иако је доста радила са легендарним Љубом Тадићем, чак и он је својевремено изјавио да не може да је дефинише, а била је толико скромна да се није ни представљала као глумица.
У једном од ријетких интервјуа то је и образложила:
– Ја сам глумица тамо, на сцени, изложена сам очима публике. Тамо се одвија мој живот, који може бити предмет интересовања јавности. Одувијек сам мислила да је то довољно. Да ту људи могу да сазнају о мени све што их занима, да сами створе некакав суд. Изван сцене нисам глумица. Изван сцене, мислила сам, свако интересовање за мене је непотребно. Много сам путовала и никад, било у земљи или иностранству, док бих попуњавала неки упитник у хотелским рецепцијама није се десило да у рубрици “занимање” напишем да сам глумица. Умјесто тога, редовно назначим: “службеница”. Али, не што се стидим свог позива, не што мислим да је недостојно бити у једној таквој професији, него, чини ми се, глумица је непотребно исувише изложена – рекла је Љиљана својевремено, преноси "Yugopapir".
Љиљана Крстић је једина наша глумица, а једна од малобројних у свијету, која у раскошном букету животних улога, има не само пет већ и петнаестак опојних цветова.
"Једном ријечју, Љиљана Крстић је глумица већа од своје славе. Разлог: урођена скромност, претјерана и антиглумачка, као што приличи несуђеној правници из породице интелектуалаца – отац др Марко, филозоф и педагог, мајка Десанка учитељица. Ова књига на најљепши начин уздиже сјајну уметницу на заслужени пиједестал. “Правда је спора, али…” наставак и врапци знају", написао је Душан Михаиловић представљајући Монографију о Љиљани Крстић.
Шира публика Љиљу највише памти као Јоку у серији "Ђекна још није умрла, а ка' ће, не знамо", која је прославила и сплитску глумицу Аријану Чулину.-
- Љиљану сам упознала још као млада дјевојка приликом снимања "Ђекне". Могу рећи да сам имала среће радити и учити од великих глумаца, међу којима је била и она. Чини ми се да је то било вријеме у којем се више држало до наше професије, а и критеријуми су били пуно виши. Прећутно је постојала нека хијерархија и поштовање. Љиљана Крстић била је истинска дива тог времена, одмјерена, професионална, глумица са ставом, свјесна оног што носи у себи. Мени као тада припадници млађе генерације деловала је на први поглед чак и строго, хладно, међутим, будући да сам имала прилике провести с њом дуже времена, помало сам откривала једну топлу, врло једноставну особу. Уосталом, зар нису углавном сви велики уметници управо такви? Моћни и једноставни у исто вријеме - сјећа се Аријана.
И првакиња Драме Народног позоришта у Београду имала је само дивне ријечи за старију колегиницу.
- Није нимало лако, али је веома, веома важно, боље рећи неопходно, да се сјећамо великана умјетности, посебно оних који су померали границе. Велика глумица Љиљана Крстић је обиљежила својим улогама најзначајнијих 50 година у развоју нашег позоришта, а прије свега у развоју глумачког израза - каже Стела. Она наглашава да је Љиљана маестрално играла класике, исто тако, супериорно, као и ауторе нових праваца свјетске драматургије, а посебно истиче представу "Ко се боји Вирџиније Вулф", која је означила прекретницу у позоришту код нас, али и у свијету.
- Можда је сазрело вријеме, будући да је било покушаја и прије 15 година, да се установи награда за глуму "Љиљана Крстић". Постоје снимци представа, ТВ и филмска остварења; могли би студенти глуме и млади глумци много да уче од ње, бар мислим да би било добро - закључила је Стела Ћетковић.
