И најдужи живот брзо прође, али ако си радио поштено, стицао својим рукама и имао здраву породицу, онда ти старост буде награда, а не терет, каже бака Даница Тривић, рођена Туњић, из Бањалуке, која је ове године прославила 103. рођендан.
Њен животни пут није био једноставан, али је био испуњен трудом и радошћу у кругу најближих. У кући у насељу Паприковац, гдје живи сама од 2008. године, и даље све обавља без туђе помоћи кува свакодневно, сређује двориште и дочекује госте колачима и широким осмијехом.
"Рођена сам као друго дијете 1922. године, од оца Ђурђа и мајке Косане, у Разбоју Љевчанском код Српца. Нас шесторо дјеце је било, а ја сам била жељна и учења и живота", прича бака Даница присјећајући се одрастања.
Дјетињство је провела у србачком селу Стари Мартинац, гдје су се њени родитељи због посла доселили 1927. године. Сјећа се да је плакала када је отац уписао сестру у школу, а њу није хтио јер није била дорасла.
"Учитељица Анкица Јанушка ме ипак примила као “добровољног ђака”. Није било лако, али ја сам хтјела да учим. По завршетку основног образовања сам се хтјела уписати у школу у Градишци заједно са још двије пријатељице. Све смо знале, али су нас оборили на пријемном испиту јер смо биле сеоска дјеца. Градска дјеца имала су предност", прича Даница.
Са 17 година удала се за Ратка Тривића из Милосаваца код Лакташа. Свадба, како каже, није била мала, дошло је више од 20 запрежних кола.
"Муж ми је касније причао да му је један комшија рекао: “Тражи цуру што зна два ручка неједнака направити”. Е, ја сам знала и више од тога", каже кроз смијех Даница.
А онда је дошао Други свјетски рат. Кућа им је запаљена, све опљачкано. Скривали су се по шумама и преживљавали како су знали. У тим страшним годинама изгубила је сестру Савку од тифуса и брата Радована који је као дјечак од 15 година мобилисан и погинуо. Након рата преселили су се у Папажане, купили три дунума земље, изградили кућу и почели од нуле.
"Тешко се живјело. Радило се од јутра до мрака, али народ је пјевао, дружио се, није се жалио. Мени је било важно да је породица заједно", говори Даница.
Док је Ратко водио задругу, она је бринула о кући и четворо дјеце. У Папажанима су често код њих становали учитељи, а једна од њих, учитељица Марија Башић научила ју је да прави уштипке и палачинке и припрема краставце и паприке за зимницу.
"Имали смо три краве, два коња, овце, живину и пчеле, али знали смо да ће дјеца морати у школу, па смо се 1957. преселили у Бањалуку. Иако смо живјели у граду, наставили смо да обрађујемо земљу, а ја сам до Папажана ишла бициклом. Све док смо могли, радили смо. А кад више нисмо могли обрађивати земљу, тада смо подијелили дјеци да имају дједовину и очевину", прича Даница.
Године су пролазиле, дјеца стасала, школовала се, женила и удавала, па су 1972. купили плац на Паприковцу и саградили нову кућу, гдје је Даница живјела заједно са супругом Ратком, који је преминуо 2008. године, а од тада је сама, али како каже, не и усамљена.
"Поред дјеце, имам осморо унучади, 11 праунучади и троје чукунунучади и сви ме редовно обилазе, а и комшије ме пазе. Нећу никоме да сметам. Добро сам. Храним се здраво, једем домаће, а лијекове скоро да и не пијем. Моја дјеца их пију више него ја", каже Даница.
У међувремену је написала и књигу под називом “Да се не заборави” у којој је описала све што је прошла.
"Промијенило се седам држава за мог живота, али једно се није промијенило, а то је потреба човјека да живи поштено и скромно. Многима је захваљујући модерним технологијама сада све на длану, а опет нико нема мира. Ми смо имали мало, али смо пјевали, шалили се и били захвални. Што је најважније од свега, имали смо добру и вриједну дјецу која су нас цијенила и уважавала, а данас дјеца слабо поштују своје родитеље", закључила је бака Даница.
Рецепт за дуговјечност
Даница и Ратко су стекли четворо дјеце, најстарији је Ранко који има 86 година, Твртко 84, Раде 79 и Нада која има 74 године. Ратко је преминуо у 91. години, а чак је и свекар Млађан живио до 94. године.
Син Раде сматра да рецепт за дуговјечност лежи у три разлога.
"По мени је генетика кључна ствар, затим нарав човјека, а потом и услови живота. Они су стално нешто радили и били у покрету, а физичка кондиција је такође битна за здрав и дуг живот. И данас, кад дођемо код мајке, она стално нешто спрема, нуди нас питама и колачима и увијек је веселе нарави", истиче Раде, пише Глас Српске.
.webp)
