У времену када се млади све чешће окрећу технологији и модерним трендовима, осамнаестогодишњи Петар Шекарић из Пала посвећен је једном од најстаријих и најузвишенијих умјетничких традиција - иконописању.
Петар Шекарић (18) из Пала, који иза себе има више од 20 ручно осликаних православних икона које остављају без даха, каже за Срну да су љубав, стрпљење и посвећеност основа овог заната и открива да је његов највећи сан да се једнога дана бави фрескописањем.
У времену када се млади све чешће окрећу технологији и модерним трендовима, Шекарић, ученик Средњошколског центра “Пале”, издваја се по својој тихој, али снажној посвећености једном од најстаријих и најузвишенијих умјетничких традиција", иконописању.
Рад на иконама почео је у оквиру Школе иконописа “Свети архангел Гаврило” на Палама и брзо је шватио да је иконопис нешто што га испуњава.
"Љубав према сликарству развила се још у дјетињству. Свој пут дуги низ година проналазио сам у разним облицима сликања од цртања, рада на платну, сликања пејзажа и мртве природе. Када сам први пут кренуо у ову школу нисам мислио да ћу остати, успјети. Све ми је дјеловало тешко, недостижно”, прича Шекарић.
Рад на иконама води стрпљењу
Како је вријеме пролазило, Шекарић је шватио да се све може ако волиш оно што радиш.
Шекарић каже да су у школи иконописа учили о техникама на дрвеним подлогама, процесу наношења позлате до прецизног осликавања ликова светитеља природним пигментима и темпером, те симболици и духовном значају православних икона.
Према његовим ријечима, рад на иконама научио га је стрпљењу и поштовању традиције јер свака линија има своје значење, свака боја поруку, а кроз процес иконописа продубљује се разумијевање о хришћанској симболици, светитељима и значају икона у православљу.
Талентовани Петар истиче да док ствара иконе стално размишља о светитељу чији лик слика уз велику дозу страхопоштовања, а на крају осјећа задовољство када погледа како изгледа финални рад.
За израду једне иконе Петру је потребно двадесетак дана, али сушење може потрајати и до годину дана.
"Стрпљење и посвећеност су основа овога заната. Технике којима се служим нису обичне", ту су јајчана, фреско, акрилна. Стари рецепти боја, природни пигменти, нијансе које морају бити баш такве какве су биле прије хиљаду година", објашњава Шекарић.
Рад прожет вјером, али и малдалачком надахнутошћу
Шекарић наводи да се за иконописање користи осам природних пигмената и занимљиво је да нема љубичасте, с обзиром на то да је скупа па се добија комбинацијом других боја.
"Први корак јесте припрема за коју је потребна медијапан плоча или липова даска на чему се прво ради подлога, односно бијели дио који се шмиргла док се не дође до глатког дијела да се по њему ради. Не би требало да буде ни превише глатко да не би боја спала, али ни грубо", истиче Шекарић.
Када се све осуши и изгради, на њу се наноси скица, раде боје и посвјетљивање.
Посебан тренутак је, како наводи, позлата, која сија као свјетлост и пажљиво се поставља у позадину иконе, те потом почиње сликање-техником јајчане темпере која захтијева знање, али и стрпљење.
Шекарићев рад је прожет вјером, младалачком надареношћу и духом који слиједи ритам традиције, умјетности и духовности.
Он открива да му је највећи сан да се једнога дана бави фрескописањем, те истиче да је прошле године имао прилику да помогне у осликавању једне цркве заједно са фрескописцем.
"То искуство ми је само учврстило одлучност", рекао је он.
Сваки таленат, па тако и иконописање јесте дар од Бога. Петрови радови нашли су на бројне позитивне реакције, већ су два пута изложени на изложбама које организује Школа иконописа “Свети архангел Гаврило” коју похађа, а ускоро ће бити и наредна.
.webp)
