Имигранти у Европи и Сјеверној Америци у просјеку годишње зарађују 17,9 одсто мање од локалног становништва, показала је студија објављена у часопису ''Nature''.
У истраживању су анализиране зараде 13,5 милиона радника у девет земаља, међу којима су Данска, Француска, Њемачка, Холандија, Норвешка, Шпанија и Шведска, у периоду од 2016. до 2019. године.
Три четвртине те разлике у платама резултат је ограниченог приступа боље плаћеним пословима, док се само једна четвртина разлике односи на разлике у зарадама између миграната и домицилних радника који раде исти посао, преноси Еуроњуз.
Највећи јаз забиљежен је у Шпанији, гдје су имигранти у просјеку зарађивали преко 29 одсто мање, иако чине 13 одсто укупне радне снаге и доприносе економском расту и демографској динамици.
У Норвешкој, Њемачкој, Француској и Холандији имигранти зарађују између 15 и 20 одсто мање од локалног становништва, док је у Шведској – гдје су многи имигранти запослени у јавном сектору – та разлика износила свега 7 одсто.
Поријекло миграната такође значајно утиче на зараду.
Највеће просјечне разлике у заради имала су лица поријеклом из подсахарске Африке (26,1 одсто) и са Блиског истока и Сјеверне Африке (23,7 одсто). С друге стране, имигранти из Европе, Сјеверне Америке и других западних земаља имали су знатно мању разлику у приходима – просјечно свега 9 одсто у односу на домаће раднике.
Међутим, дјеца имиграната имају знатно мањи јаз у заради – просјечно зарађују 5,7 одсто мање од особа чији су родитељи рођени у земљи. Када раде исте послове, разлика у заради између домицилног становништва и дјеце имиграната износи мање од 2 одсто у свим анализираним земљама.
Како смањити јаз у приходима?
Према најновијим подацима Еуростата из 2023. године, чак 39,4 одсто држављана поријеклом ван ЕУ било је преквалификовано за послове које обављају – што значи да раде послове испод нивоа своје стручне спреме.
Студија компаније МцКинсеy показује да би унапријеђење социјалне мобилности могло повећати БДП европских земаља за 3 до 9 одсто и истовремено затворити јаз у вјештинама до 2030. године – без потребе за додатном обуком или преквалификацијом.
Аутори студије наглашавају да се разне мјере могу примијенити како би се смањила сегрегација на тржишту рада, укључујући: курсеве језика, стручну обуку, програме за запошљавање који директно повезују раднике с послодавцима, бољи приступ домаћем образовању и признавање страних квалификација.
Неке европске земље већ су кренуле у том правцу.
Њемачка је 2024. године усвојила Закон о квалификованој имиграцији, који омогућава страним дипломцима да раде док чекају формално признавање својих диплома.
Француска је реформисала боравишну дозволу ''Карте Талент'', с циљем привлачења високо квалификованих стручњака, нарочито у секторима с дефицитом радне снаге, попут здравства, преноси Банкар.
''Овакве политике омогућавају да страни радници дају пуни допринос, а да земље остваре користи кроз већу продуктивност, више пореске приходе и смањење неједнакости'', навели су аутори студије Марта М. Елвира, Ар Ски Хермансен и Ендру Пенер.
''Паметна имиграциона политика не завршава се на граници – она ту тек почиње'', закључују.
